Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek


Kon­stant­no mi sto­ji kne­dla u gr­lu. Tra­je to, bo­ga­mi, go­di­na­ma. Ne mr­da. Ne pa­da joj na­pa­met da se po­vu­če. Ne po­vla­čim se ni ja ta­ko la­ko, pa ko „pre­ži­vi’’- pri­ča­će. Ja ću si­gur­no na svom ro­đe­nom srp­skom je­zi­ku, a ona ka­ko ho­će. U stva­ri, ona će ka­ko dru­gi ho­će.
Po­ga­đa­te, ne­po­što­va­nje svog iz­vor­nog je­zi­ka je ono što me lju­ti, mu­či, ali i ne ućut­ku­je. To ni­ka­ko. „Pu­sti­ću je­zik’’ da po­ka­žem i do­ka­žem da mu je du­bok i da­lek korijen, i da su mno­gi prije me­ne ima­li šta da ka­žu. Na­rav­no, bez dla­ke na je­zi­ku. A sad ma­lo o oni­ma što ne mi­sle kao ja.
Pro­đe Evro­vi­zi­ja. Ni­sam si­gur­na da li je Kon­či­ti ma­lo kra­ća bra­da od pro­šle go­di­ne, ni da li je Šved­ska bi­la bo­lja od pred­stav­ni­ce Ru­si­je (ili je­sam), ali sam si­gur­na da je mo­ja kne­dla sa­da mno­go ve­ća. Uve­ćao ju je na­stup pred­stav­ni­ce Sr­bi­je, ko­ja je svo­ju nu­me­ru ot­pje­va­la na „ne­ro­đe­nom’’ en­gle­skom je­zi­ku. Ona­ko, iz pet­nih ži­la. Svom sna­gom, mi­sle­ći da je či­tav svi­jet njen, ili da će bi­ti! E, pa ne­će!
Na­rav­no da ne uma­nju­jem nje­ne gla­sov­ne mo­guć­no­sti, na­pro­tiv. Ubi­je­đe­na sam da je zbog njih za­slu­ži­la i bo­lje mje­sto od de­se­tog, i da je pred njom bli­sta­va ka­ri­je­ra. Ali, za­što, dru­ga­ri­ce, pred­stav­ni­ce srp­skog i gla­sa i sta­sa, pred­stav­ni­ce na­ših ko­ri­je­na i mu­zič­kih gro­ma­da oda­kle do­la­ziš, ot­pje­va i od­svi­ra En­gle­zi­ma „uz di­ple’’? Znam, za­to što je „pra­vo vri­je­me’’ da se još ma­lo sa­gne­mo pred Je­vro­pom, i da im baš pre­ko ’’Je­vro­vi­zi­je’’’ pri­đe­mo ta­mo gdje ni­kad ne­će­mo da uđe­mo.
Da se ra­zu­mi­je­mo, ni­je na­ša pred­stav­ni­ca je­di­ni, ni glav­ni kri­vac, iako je mo­gla da uti­če. Kri­va je na­ša du­go­go­di­šnja po­ni­znost, ali ono što sma­tram još ve­ćim kriv­cem i ve­ćim po­ni­že­njem je­ste-to­tal­no ne­po­što­va­nje svog je­zi­ka.
Ski­dam ka­pu Kne­zu, jer smo ra­zu­mje­li šta je „pje­snik htio da ka­že’’. Ve­li­ko ’’si’’ i za Ita­li­ja­ne, jer su po­ka­za­li da se zvuk svo­jih ko­ri­je­na da­le­ko ču­je. Ni­sam sum­nja­la ni u fran­cu­ske zvu­ke, na­rav­no.
Vo­lje­la bih da mi ne­ko ob­ja­sni, či­me se u stva­ri pred­sta­vlja svo­ja ze­mlja na ‘’Pje­smi Evro­vi­zi­je’’!? Ja sam mi­sli­la svo­jim je­zi­kom i po­no­som što je to baš ta­ko. Po­ka­za­še mi da to ni­je vi­še ta­ko, ali mi ne­će do­ka­za­ti, ni­ti me ubi­je­di­ti da ta­ko tre­ba i da ta­ko mo­ra bi­ti.
Sti­di­mo li se mi to svo­jih pre­da­ka? Sti­di­mo li se Vu­ka Ka­ra­dži­ća, Nje­go­ša, Do­si­te­ja Ob­ra­do­vi­ća?
Či­ni mi se da je kraj­nje vri­je­me da u lju­di­ma osvi­je­sti­mo nje­go­va­nje svog je­zi­ka. Či­nje­ni­ca ko­ja me uz­ne­mi­ra­va i zbu­nju­je je što mla­di lju­di bo­lje zna­ju en­gle­ski ne­go srp­ski. Da ne bu­dem po­gre­šno shva­će­na, na­rav­no da mi­slim da je čo­vjek bo­ga­ti­ji ako zna vi­še je­zi­ka, ali je bes­kraj­no si­ro­ma­šan ako ne zna svoj je­zik, i još go­re ako ga ne ci­je­ni. A mi smo na ’’na do­brom’’ pu­tu da stig­ne­mo ni­gdje. Pod­sje­ti­ću, a daj bo­že da mno­gi­ma i otvo­rim oči, da je Ber­nard Šo te­sta­men­tom za­vje­štao na­gra­du ono­me ko us­pi­je da re­for­mi­še en­gle­sko pi­smo po ugle­du na Vu­ko­vo.
Lin­gvi­sti mo­gu da iz­ne­su na­uč­ni ili, čak, lič­ni stav o ovom pi­ta­nju, ali je­zik i pi­smo ne ču­va­ju na­uč­ni­ci već du­ša na­ro­da. I kao što zna­mo da odi­je­lo ne či­ni čo­vje­ka, ali či­ni pr­vi uti­sak o nje­mu, ta­ko je i je­zik pra­vi po­ka­za­telj čo­vje­ka. Na­čin na ko­ji se ne­ko iz­ra­ža­va, na ko­ji iz­go­va­ra ri­je­či, ka­ko po­štu­je gra­ma­tič­ka pra­vi­la od­re­đu­je ne sa­mo iz ka­kve sre­di­ne i kog kra­ja do­la­zi ili ko­jim se za­ni­ma­njem ba­vi već i ka­ko pro­mi­šlja. Men­ta­li­tet na­šeg čo­vje­ka če­sto no­si atri­but po­mo­dar­stva, pa se ko­ri­šće­nje stra­nih ri­je­či ob­ja­šnja­va po­tre­bom da se imi­ti­ra eli­ta i osta­vi uti­sak obra­zo­va­ni­je oso­be. Osta­li je­zi­ci ima­ju ma­nje stra­nih ri­je­či, jer nji­ho­vi lin­gvi­sti i in­sti­tu­ci­je vo­de ra­ču­na o svom je­zi­ku. Kod nas ne po­sto­ji ozbilj­na bri­ga o je­zi­ku i o pi­smu. Kad je­dan na­rod po­sle to­li­ko sto­ti­na go­di­na po­sto­ja­nja poč­ne da za­po­sta­vlja je­zik i pi­smo, on se na taj na­čin li­ša­va mo­guć­no­sti da osta­ne pre­po­zna­tljiv na kul­tur­noj i na­uč­noj ma­pi Evro­pe i svi­je­ta. Da­kle, ko­li­ka god bi­la po­tre­ba za ne­kim no­vim ri­je­či­ma, ko­je nam je do­nio sa­vre­me­ni na­čin ži­vo­ta, još je bit­ni­je oču­va­nje srp­skog je­zi­ka. Još pri­je de­vet vje­ko­va Ste­fan Ne­ma­nja je go­vo­rio da je­zik tre­ba ču­va­ti kao ze­mlju, kao grad. Či­nje­ni­ca je da su an­gli­ci­zmi svu­da oko nas, ali nji­ho­va upo­tre­ba se mo­ra do­ve­sti u sklad sa srp­skim je­zi­kom, ka­ko se ne­ke srp­ske ri­je­či ne bi za­bo­ra­vi­le. Ka­da bi se Vuk Ka­ra­džić da­nas na­šao me­đu Sr­bi­ma, ne bi ih ra­zu­mio. A da je ko­jim slu­ča­jem gle­dao i slu­šao Evro­vi­zi­ju, si­gur­na sam da bi se po­sti­dio. Za­to, pri­čaj­te srp­ski da či­tav svi­jet bu­de vaš. Pje­vaj­te na srp­skom ka­da pu­tu­je­te u bi­je­li svi­jet. Ne sti­di­te se, bu­di­te po­no­sni na svoj ko­ri­jen i svoj cvi­jet. Vje­ruj­te u svoj je­zik. Ja sam mu na svim fe­sti­va­li­ma ži­vo­ta vjer­na, i ja i moj bič. Jer, ne­po­što­va­nje svog je­zi­ka je kič.
(Autor je pje­snik)